Све птице овде од блата су, као што су од блата сатворене и многе друге ствари. Идеје, пак, по којима настадоше, од полиестера су, или од кадмијума.
Од птица, а поглавито оних непевајућих, нађу се на небу: четинари, атељеи, миздраци, мутавелије и лорњони.
Четинари лете густо, а глава им јата издваја се од тела као оштар врх бојне секире. Ако се деси да се врх којим случајем одломи, секира пада на тле као грудва влажног снега, распрши се и полегне да више никада не мрдне.
Атељеи никада као једна маса. Атељеи сиву фарбу по грби имају, а кљун им расцветан као орхидеја. Стога једући испада им из уста ситна храна, па се хране крупнијим сродницима, а понајвише воле гојне ботофаге.
Миздраци самују, а крила им се, у вреле дане, суше, те онда ходе по ивици каквог потока, отварајући уста да испусте непостојећи крик.
Мутавелије лове деца шљапћући топлом баром. Али, лукаве животиње умеју да се удруже у борби за свој живот. Њихови затупасти кљунови праве модре подливе на бутинама невеста, јер невеста мора, пред почетак живота у заједници, једну мутавелију изабранику својем да зготви.
Лорњони шкрипе кљуновима, а јаја њихова, која легу у трави крај друмова, немају љуску.
Од птица певајућих имамо: деде, ботофаге, лимесе, рујине, калопере, суплете и чизмаше.
Деде, лимеси и рујине добри бивају. А ботофази, калопери, суплети и чизмаши добра видели нису, а ни од њих га такође нико не виде.
Деде глас дубок имају. Мале главе, иза које огромно тело лоптасто стоји, очи тужне, танке ножице, а глас дубок. То толико смешно бива.
Ботофази имају глас слона. Ботофази певају када су гладни, као слонови. На сву срећу, нема их много, а и то што броје поједу атељеи. Неки мисле да су и ботофази мислећи, али им неки други за право не дају. Први мисле да када се ботофази растуже, у нафту иза фабрика слећу, ваљају се и црни постају. Други мисле да ако ботофази било шта мисле, у нафту се ваљали не би.
Лимеси дуго ћуте, па онда изненада закреште. Кад ћуте очи избуље, очи им као луткама и пајацима висе са глава. Кад креште, очи се повуку у главу, а ногама криве и трљају своје трбухе о бетоне.
Рујине живе у тројкама. Две женке и мужјак. Женке стално беже од мужјака, ипак не толико далеко да их каткад не могу стићи. Стижу их у вече, пред обед, па се заједно хране. Ноћу се стискају да се згреју, а јутром им кљуном женке рупу у глави праве, која толика постане да женке у њу упадну на концу живота, а онда се мужјак поново порађа, и исте оне женке рађа, као готове личности. Рујине као усисивач за прашину глас имају.
Калопери шарена перја пиште подобни удаљеном писку воза. Тај воз види се као низ од три вагона, лепо обојених у бело, и љуте задимљене локомотиве, која имена никада није хтела имати. Калопери изнад јој металног тела лете, кљуцкају је и биште, и тако она још љућа постаје док кроз ливаде, усеке и шуме пролази. Калопери су сигурно мислеће птице, и то птице неба. Једнако велике као чизмаши, истога понашања, боје, гласа, са овима се само по имену разликују.
Вечно болећиви суплети, мржњом ка другима живе.
Птице могу бити птице земаљске и птице небеске. И једне и друге мислеће и немислеће могу бити.
Кефири су земаљске мислеће птице. Кефири живе у води, имају риболико тело, крљушт и пераја, и у води носе јајашца из којих се легу млади кефири. Кефири лете уназад, лицем окренути ка ономе што је прошло. Тако често ударе о какав телефонски стуб, пелерину или држаљу косе. Летећи уназад, кефири радосно сквиче.
А марјани, чији мужјаци стално узнесени ум имају, пример су за небеске немислеће птице. Летом, када дан згасне над пољаном, марјани певају тужну песму држећи у руци отпале умове угинулих сродника.
И још су ту гоше, који су пример за мислеће небеске птице. Сваки гоша рађа се већ увелико зарђао. У првој трећини живота гоше живе у гумама тракторским, одбаченим на крају села. Из гума излазе ретко, нагарављени и бледи. По одрастању, гоши расте разнобојна ћуба, што му јако отежава лебдење ваздухом. Ћуба расте на тртици, и може се видети гоша како дупетом пада са неба на тврду јулску спечену земљу. Било је примера да су гоше решавале тешке задатке које је смислила људска доколица. Али, насупрот томе, свакодневно се понеки гоша забије у зид поткровни сеоских школа. Неки људи гоше сматрају земаљским птицама, али то су зли појединци. Гоше, наравно, немају језик, као што гоше немају ни кљун. Изглед гоша не плени душе живих бића. То затровано, зарђало биће, без кљуна, и тешке шарене тртице, нема одраз у огледалу, што је чињеница од примарног орнитолошког значаја.
Коначно, разлике су земаљске немислеће птице. Перје у разлика је хладно и зелено, гдегде прошарано плавим туфнама црвене боје, а разликама на кљуну расте рог. Женке разлика све у црном су. Кљуна нема. Разлике живе и ноћу. Глас разлика личи на брујање машине на којима се прави рахатлук, тј. на којима се исти сецка на квадре неправилне величине, и помоћу којих се у њега додају сецкани ораси и шећер у праху. Ноћу пев разлика, њихов глас, падне тешко по шуми, ломи гране, гуши маховину, скида вековну паучину и, уопште, прави велику штету а да за то нема никаквог разлога. Разлике једу гоше, и зато је гоша све мање у шуми. Него се гоше досетише – селе се на непрегледне плаже Мозамбика. Али, као једна фантастична ствар у природи, када гласом разлика запева, гоша јој терцу држи. Ако има осећања међу животињама, ако неке страсти има, онда ово не треба заборавити.
Од птица, а поглавито оних непевајућих, нађу се на небу: четинари, атељеи, миздраци, мутавелије и лорњони.
Четинари лете густо, а глава им јата издваја се од тела као оштар врх бојне секире. Ако се деси да се врх којим случајем одломи, секира пада на тле као грудва влажног снега, распрши се и полегне да више никада не мрдне.
Атељеи никада као једна маса. Атељеи сиву фарбу по грби имају, а кљун им расцветан као орхидеја. Стога једући испада им из уста ситна храна, па се хране крупнијим сродницима, а понајвише воле гојне ботофаге.
Миздраци самују, а крила им се, у вреле дане, суше, те онда ходе по ивици каквог потока, отварајући уста да испусте непостојећи крик.
Мутавелије лове деца шљапћући топлом баром. Али, лукаве животиње умеју да се удруже у борби за свој живот. Њихови затупасти кљунови праве модре подливе на бутинама невеста, јер невеста мора, пред почетак живота у заједници, једну мутавелију изабранику својем да зготви.
Лорњони шкрипе кљуновима, а јаја њихова, која легу у трави крај друмова, немају љуску.
Од птица певајућих имамо: деде, ботофаге, лимесе, рујине, калопере, суплете и чизмаше.
Деде, лимеси и рујине добри бивају. А ботофази, калопери, суплети и чизмаши добра видели нису, а ни од њих га такође нико не виде.
Деде глас дубок имају. Мале главе, иза које огромно тело лоптасто стоји, очи тужне, танке ножице, а глас дубок. То толико смешно бива.
Ботофази имају глас слона. Ботофази певају када су гладни, као слонови. На сву срећу, нема их много, а и то што броје поједу атељеи. Неки мисле да су и ботофази мислећи, али им неки други за право не дају. Први мисле да када се ботофази растуже, у нафту иза фабрика слећу, ваљају се и црни постају. Други мисле да ако ботофази било шта мисле, у нафту се ваљали не би.
Лимеси дуго ћуте, па онда изненада закреште. Кад ћуте очи избуље, очи им као луткама и пајацима висе са глава. Кад креште, очи се повуку у главу, а ногама криве и трљају своје трбухе о бетоне.
Рујине живе у тројкама. Две женке и мужјак. Женке стално беже од мужјака, ипак не толико далеко да их каткад не могу стићи. Стижу их у вече, пред обед, па се заједно хране. Ноћу се стискају да се згреју, а јутром им кљуном женке рупу у глави праве, која толика постане да женке у њу упадну на концу живота, а онда се мужјак поново порађа, и исте оне женке рађа, као готове личности. Рујине као усисивач за прашину глас имају.
Калопери шарена перја пиште подобни удаљеном писку воза. Тај воз види се као низ од три вагона, лепо обојених у бело, и љуте задимљене локомотиве, која имена никада није хтела имати. Калопери изнад јој металног тела лете, кљуцкају је и биште, и тако она још љућа постаје док кроз ливаде, усеке и шуме пролази. Калопери су сигурно мислеће птице, и то птице неба. Једнако велике као чизмаши, истога понашања, боје, гласа, са овима се само по имену разликују.
Вечно болећиви суплети, мржњом ка другима живе.
Птице могу бити птице земаљске и птице небеске. И једне и друге мислеће и немислеће могу бити.
Кефири су земаљске мислеће птице. Кефири живе у води, имају риболико тело, крљушт и пераја, и у води носе јајашца из којих се легу млади кефири. Кефири лете уназад, лицем окренути ка ономе што је прошло. Тако често ударе о какав телефонски стуб, пелерину или држаљу косе. Летећи уназад, кефири радосно сквиче.
А марјани, чији мужјаци стално узнесени ум имају, пример су за небеске немислеће птице. Летом, када дан згасне над пољаном, марјани певају тужну песму држећи у руци отпале умове угинулих сродника.
И још су ту гоше, који су пример за мислеће небеске птице. Сваки гоша рађа се већ увелико зарђао. У првој трећини живота гоше живе у гумама тракторским, одбаченим на крају села. Из гума излазе ретко, нагарављени и бледи. По одрастању, гоши расте разнобојна ћуба, што му јако отежава лебдење ваздухом. Ћуба расте на тртици, и може се видети гоша како дупетом пада са неба на тврду јулску спечену земљу. Било је примера да су гоше решавале тешке задатке које је смислила људска доколица. Али, насупрот томе, свакодневно се понеки гоша забије у зид поткровни сеоских школа. Неки људи гоше сматрају земаљским птицама, али то су зли појединци. Гоше, наравно, немају језик, као што гоше немају ни кљун. Изглед гоша не плени душе живих бића. То затровано, зарђало биће, без кљуна, и тешке шарене тртице, нема одраз у огледалу, што је чињеница од примарног орнитолошког значаја.
Коначно, разлике су земаљске немислеће птице. Перје у разлика је хладно и зелено, гдегде прошарано плавим туфнама црвене боје, а разликама на кљуну расте рог. Женке разлика све у црном су. Кљуна нема. Разлике живе и ноћу. Глас разлика личи на брујање машине на којима се прави рахатлук, тј. на којима се исти сецка на квадре неправилне величине, и помоћу којих се у њега додају сецкани ораси и шећер у праху. Ноћу пев разлика, њихов глас, падне тешко по шуми, ломи гране, гуши маховину, скида вековну паучину и, уопште, прави велику штету а да за то нема никаквог разлога. Разлике једу гоше, и зато је гоша све мање у шуми. Него се гоше досетише – селе се на непрегледне плаже Мозамбика. Али, као једна фантастична ствар у природи, када гласом разлика запева, гоша јој терцу држи. Ако има осећања међу животињама, ако неке страсти има, онда ово не треба заборавити.
Када се о друштвеном животу птица земаљских и небеских расправља, имамо и ту рећи неколико речи.
Атељеи распршени происходе, живећи током већег дела дана као усамљеници. Разбокорени њихови кљунови виде се посвуда крај далековода, пруга, плантажних воћњака, свуда, дакле, где нека линија постоји. Пролази ветар и чисти им остатке од ботафога. Осим ботафога, атељеи се хране гошама, што гоше сврстава у најугроженије врсте птичије на земљином шару. Дању су усамљеници, а ноћу се скупе на некој грани дугој, на некој жици, или металној шипки, или конопцу за веш, у предграђима, те један од њих прича колико је ботафога и гоша изјео до сада у својем кратком животу, а остали чмију, кркљају и смеју се климајући оним својим кљуновима.
